Замислите…

Пише: Предраг Милић

Замислите једно насеље. Насеље које је замишљено и изграђено на месту где је једини становник био звиждук ветра. Звали су га Ледине.

Као и на свим лединама притуснутим ширином неба, поља и летом понеке птице грабљивице, тако је било и са овом ледином све до 1961. године. Замислите тада један напор да се на довољној дистанци од града обележи тачка као граница до које се предвиђа развој града. Та тачка, на срећу по будуће становнике овога насеља, замишљена је као целина која може да функционише прилично независно. Да би се тачка и даље звала Београдом, додељена јој је једна аутобуска линија. Том рутом становници овог насеља могли су да се удобно сместе и прочитају добар део неке књиге или просто уживају у пустим крајолицима данас познатим као Нови Београд, на путу ка ономе што се у то време звало Град.

Замислите то насеље у његовој целости. Са својих укупно 16 улица, од којих осам јури правцем исток-запад а других осам се протежу од севера ка југу. У таквом “шаховском” пољу, замислите један диспанзер, један вртић, једну продавницу, једну пијацу, једну месну заједницу и једну школу. На самом ћошку тог насеља, замислите једно спомен обележје страхотама великог светског рата и животне несреће великог броја људи. Замислите, њихова несрећа била је у томе што су били друге вере.

У таквом насељу, пре свих његових становника, замислите једну групу гостију из делова света које данас зову земљама у развоју. Та група окупила се 1961. године у Београду са идејом о миру и дељењу овог света на бази различитости. Замислите да, након одласка ове групе из насеља, у његово шаховско поље долазе људи са свих страна, свих вера, различитих боја коже и различитих матерњих језика. Замислите, долазе да живе једни са другима. Долазе и смештају се у ово новоизграђено насеље са идејом да ту остану неко време. Сви су они заправо били притиснути неком врстом социјалне и материјалне нестабилности. А знате како бива са таквима – далеко од очију града ствари се не виде, тако да их и нема.

Међутим, замислите да тако далеко од очију града у овом насељу настаје нешто чему данас сва развијена друштва теже – настаје комшилук. Настаје један живот заједништва, дељења и поштовања. Једни другима, пре било које друге одреднице, ови људи били су комшије. У тако новом окружењу, свако се трудио да буде добар комшија и добра комшиница, добар другар и добра другарица. Заједно са дрвећем посађеним у насељу, замислите, расла су и деца и међуљудски односи. Живот се због скучености стамбеног простора, углавном око 35 метара квадратних, живео на улици, у дворишту, на стазама и пролазима којих је било у свим правцима и на све стране.

Замислите насеље без зидова и ограда. Замислите да трком дијагонално можете да прођете кроз насеље. Замислите да у топлим ноћима до касно можете да чујете грају по улицама. Замислите да зими чистите снег са читавим комшилуком. Замислите да ручате сваки дан код другог комшије. Замислите да кренете у вртић и у школу. Да код куће доводите другаре и да одлазите у њихове крајеве насеља и обилазите њихове куће. Да се код њих и са њима упознајете са јелима и причама које се не спремају и не причају у вашим кућама. Замислите да помажете другарима када нечега немају или нешто не могу да ураде сами и да они помажу вама када је вама помоћ потребна. Замислите да са њима славите неке празнике за које први пут чујете. Замислите журку толико велику да читава једна улица слави и да сви аутомобили морају да иду около, другим шаховским пољима. Замислите да вас сви знају у насељу и да вам се сви јављају. Замислите да трчите мамама и татама у загрљај када их назрете на крају улице док се враћају са посла. Замислите да берете своје воће и своје поврће. Замислите да играте фудбал на улици и да не гледате лево-десно да ли ће нека кола да наиђу. Замислите да са другарима поделите једини бицикл из улице – “свако по један круг”. Замислите да кампујете са другарима у својој башти. Замислите да имате домаће животиње…

Замислите да порастете и да одете из насеља и тамо видите свет другачији од оног који познајете. Замислите да у једном тренутку одете далеко, далеко. И тамо, где год се појавите, радо се сећате свог насеља и радо о њему причате. Замислите онда, једног дана вратите се у насеље пуни очекивања и радости да видите своје комшије и пријатеље. Вратите се из света тмурног и разапетог на све стране какав је данас.

И, замислите, у насељу вас дочека свет зидова, свет затворених врата, свет недоступних тротоара, свет паркинга, свет троспратница и бетона, свет пустих улица, свет тмурних и погрбљених, свет љутих, свет неутешних, остарелих, свет у којем све ваше комшије колима возе своју децу у школе неких других насеља. Замислите све то! Замислите и разлог. Кажу: “У нашој школи су друга деца.”

Замислите да, управо због тога, школу, једину образовну и културну институцију у насељу, прете да угасе и расчине јер бројем својих ђака не заслужује статус школе. Замислите да већ сада библиотека те школе ради само пола радног времена. Замислите да овим трендом сечемо грану на којој седимо. И замислите… пад је неизбежан. Замислите једно насеље које своју судбину даје у руке закона о финансирању установа за основно образовање. Које своју судбину препушта резултанти бескрајног низа лоших одлука.

Али, у друштву лоших одлука није немогуће направити једну добру. Као што је давне 1961. године било могуће отпочети живот изнова, могуће је и данас обележити тачку на хоризонту ка којој ћемо једном линијом свакодневно путовати не бисмо ли је досегли. Замилите да се та тачка зове Нова Школа! Ако сте успели да замислите све то, онда шта чекате?

Идемо заједно!